أَخْبَرَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ نَافِعٍ، قَالَ حَدَّثَنَا بَهْزٌ، قَالَ حَدَّثَنَا حَمَّادٌ، قَالَ حَدَّثَنَا ثَابِتٌ، عَنْ أَنَسٍ، قَالَ لَمَّا نَزَلَتْ هَذِهِ الآيَةُ { لَنْ تَنَالُوا الْبِرَّ حَتَّى تُنْفِقُوا مِمَّا تُحِبُّونَ } قَالَ أَبُو طَلْحَةَ إِنَّ رَبَّنَا لَيَسْأَلُنَا عَنْ أَمْوَالِنَا فَأُشْهِدُكَ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَنِّي قَدْ جَعَلْتُ أَرْضِي لِلَّهِ . فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " اجْعَلْهَا فِي قَرَابَتِكَ فِي حَسَّانَ بْنِ ثَابِتٍ وَأُبَىِّ بْنِ كَعْبٍ " .
Бизга Абу Бакр ибн Нофеъ хабар берди, у деди: бизга Баҳз ривоят қилди, у деди: бизга Ҳаммод ривоят қилди, у деди: бизга Собит Анасдан ривоят қилди, у деди: Ушбу оят: «Севган нарсаларингиздан инфоқ қилмагунингизча, ҳаргиз яхшиликка (савобга) эриша олмайсиз,» (Оли Имрон сураси, 92) нозил бўлганида, Абу Талҳа: «Албатта, Раббимиз биздан мол-мулкимиз ҳақида сўрайди. Бас, эй Расулуллаҳ, сизни гувоҳ қиламанки, мен ўз еримни Аллаҳ учун (вақф) қилдим,» деди. Шунда Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Уни қариндошларингга — Ҳассон ибн Собит ва Убай ибн Каъбга бер,» дедилар.