حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ مُوسَى، وَعَبْدُ بْنُ حُمَيْدٍ، قَالاَ حَدَّثَنَا رَوْحُ بْنُ عُبَادَةَ، عَنْ مُوسَى بْنِ عُبَيْدَةَ، أَخْبَرَنِي مَوْلَى ابْنِ سَبَّاعٍ، قَالَ سَمِعْتُ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ عُمَرَ، يُحَدِّثُ عَنْ أَبِي بَكْرٍ الصِّدِّيقِ، قَالَ كُنْتُ عِنْدَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَأُنْزِلَتْ عَلَيْهِ هَذِهِ الآيَةُ : ( مَنْ يَعْمَلْ سُوءًا يُجْزَ بِهِ وَلاَ يَجِدْ لَهُ مِنْ دُونِ اللَّهِ وَلِيًّا وَلاَ نَصِيرًا ) فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " يَا أَبَا بَكْرٍ أَلاَ أُقْرِئُكَ آيَةً أُنْزِلَتْ عَلَىَّ " . قُلْتُ بَلَى يَا رَسُولَ اللَّهِ . قَالَ فَأَقْرَأَنِيهَا فَلاَ أَعْلَمُ إِلاَّ أَنِّي قَدْ كُنْتُ وَجَدْتُ انْقِصَامًا فِي ظَهْرِي فَتَمَطَّأْتُ لَهَا فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " مَا شَأْنُكَ يَا أَبَا بَكْرٍ " . قُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ بِأَبِي أَنْتَ وَأُمِّي وَأَيُّنَا لَمْ يَعْمَلْ سُوءًا وَإِنَّا لَمَجْزِيُّونَ بِمَا عَمِلْنَا فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " أَمَّا أَنْتَ يَا أَبَا بَكْرٍ وَالْمُؤْمِنُونَ فَتُجْزَوْنَ بِذَلِكَ فِي الدُّنْيَا حَتَّى تَلْقَوُا اللَّهَ وَلَيْسَ لَكُمْ ذُنُوبٌ وَأَمَّا الآخَرُونَ فَيُجْمَعُ ذَلِكَ لَهُمْ حَتَّى يُجْزَوْا بِهِ يَوْمَ الْقِيَامَةِ " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ غَرِيبٌ وَفِي إِسْنَادِهِ مَقَالٌ . مُوسَى بْنُ عُبَيْدَةَ يُضَعَّفُ فِي الْحَدِيثِ ضَعَّفَهُ يَحْيَى بْنُ سَعِيدٍ وَأَحْمَدُ بْنُ حَنْبَلٍ وَمَوْلَى ابْنِ سَبَّاعٍ مَجْهُولٌ . وَقَدْ رُوِيَ هَذَا الْحَدِيثُ مِنْ غَيْرِ هَذَا الْوَجْهِ عَنْ أَبِي بَكْرٍ وَلَيْسَ لَهُ إِسْنَادٌ صَحِيحٌ أَيْضًا . وَفِي الْبَابِ عَنْ عَائِشَةَ .
Бизга Яҳё ибн Мусо ва Абд ибн Ҳумайд ривоят қилишди, улар деди: бизга Равҳ ибн Убода ривоят қилди, Мусо ибн Убайдадан, (у деди:) менга Ибн Саббўнинг мавлоси хабар берди, у деди: мен Абдуллаҳ ибн Умардан эшитдимки, у Абу Бакр ас-Сиддиқдан ривоят қилди, у деди: Мен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдида эдим, шунда у зотга бу оят нозил бўлди: «Ким бир ёмонлик қилса, у (билан) жазоланади ва ўзига Аллаҳдан ўзга на дўст, на ёрдамчи топади» (Нисо сураси, 123). Шунда Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Эй Абу Бакр, мен сенга ўзимга нозил бўлган бир оятни ўқиб бермайми?» дедилар. Мен: «Ҳа, эй Расулуллаҳ,» дедим. (Абу Бакр) деди: Бас, у зот уни менга ўқиб бердилар ва мен фақат шуни билдимки, белигимда бир узилиш (синиш) топгандек бўлдим ва ундан (ўша ҳолатдан) чўзилиб қолдим. Шунда Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Сенга нима бўлди, эй Абу Бакр?» дедилар. Мен: «Эй Расулуллаҳ, отам-онам сизга фидо бўлсин, қайси биримиз ёмонлик қилмаган? Албатта, биз қилган ишларимиз билан жазоланар эканмиз-да?» дедим. Шунда Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Эй Абу Бакр, сен ва мўминларга келсак, сизлар бу (ёмонликларингиз) билан дунёда жазоланасизлар, ҳатто Аллаҳга гуноҳларингиз қолмаган ҳолда йўлиқасизлар. Бошқаларга (кофирларга) келсак, улар учун бу (гуноҳлар) жамланади, ҳатто Қиёмат куни у билан жазоланадилар,» дедилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ғарибдир, унинг иснодида (эътироз) сўз бордир. Мусо ибн Убайда ҳадисда заиф (ҳисобланади)гандир, уни Яҳё ибн Саъид ва Аҳмад ибн Ҳанбал заиф қилишган. Ибн Саббўнинг мавлоси эса мажҳулдир. Бу ҳадис шу йўлдан бошқа йўл билан ҳам Абу Бакрдан ривоят қилинган, лекин унинг ҳам саҳиҳ исноди йўқдир. Бу бобда Оишадан ҳам (ривоят) бордир.