حَدَّثَنَا سُلَيْمَانُ بْنُ حَرْبٍ، حَدَّثَنَا حَمَّادُ بْنُ زَيْدٍ، عَنْ ثَابِتٍ، عَنْ أَنَسٍ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ صَلَّى النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم الصُّبْحَ قَرِيبًا مِنْ خَيْبَرَ بِغَلَسٍ ثُمَّ قَالَ " اللَّهُ أَكْبَرُ خَرِبَتْ خَيْبَرُ، إِنَّا إِذَا نَزَلْنَا بِسَاحَةِ قَوْمٍ، فَسَاءَ صَبَاحُ الْمُنْذَرِينَ ". فَخَرَجُوا يَسْعَوْنَ فِي السِّكَكِ، فَقَتَلَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم الْمُقَاتِلَةَ، وَسَبَى الذُّرِّيَّةَ، وَكَانَ فِي السَّبْىِ صَفِيَّةُ، فَصَارَتْ إِلَى دِحْيَةَ الْكَلْبِيِّ، ثُمَّ صَارَتْ إِلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم، فَجَعَلَ عِتْقَهَا صَدَاقَهَا. فَقَالَ عَبْدُ الْعَزِيزِ بْنُ صُهَيْبٍ لِثَابِتٍ يَا أَبَا مُحَمَّدٍ آنْتَ قُلْتَ لأَنَسٍ مَا أَصْدَقَهَا فَحَرَّكَ ثَابِتٌ رَأْسَهُ تَصْدِيقًا لَهُ.
Сулаймон ибн Ҳарб бизга айтди, Ҳаммод ибн Зайд бизга айтди, у Собитдан, у Анас розияллаҳу анҳудан: У айтди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам Хайбарга яқин жойда бомдодни қоронғиликда (зулматда) ўқиди, кейин деди: «Аллаҳу акбар! Хайбар вайрон бўлди! Биз бир қавмнинг майдонига тушсак, огоҳлантирилганларнинг тонги нақадар ёмон!» Улар кўчаларда югуриб чиқдилар. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам жангчиларни ўлдирди, аёл-болаларни асир олди. Асирлар ичида Сафия ҳам бор эди. У Диҳя ал-Калбийга (улуш бўлиб) тегди, кейин Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга ўтди. У унинг озод қилинишини маҳр қилди. Абдулазиз ибн Суҳайб Собитга деди: «Эй Абу Муҳаммад, сен Анасга «Унга нимани маҳр қилди?» деб сўраганмидинг?» Собит бошини қимирлатиб (ҳа деб) тасдиқлади.